Pravilno i lepo obrađen lovački trofej trajna je uspomena na lovački doživljaj pa zbog toga posebnu pažnju treba posvetiti obradi, čuvanju i zaštiti trofeja, a ne samo njegovoj veličini, težini i broju bodova, što je propisano međunarodnim standardima za ocenjivanje trofeja.

Obrada rogova srndaća zavisi od pravilnog skidanja kože s glave, iskuvavanju lobanje, čišćenju rožnatih grana, izbeljivanju, itd. Treba uzeti u obzir sve zahteve u pogledu načina i kvaliteta rada jer nepažnja pri radu često upropasti ceo izgled i vrednost trofeja zbog čega on nikad ne postane trajna uspomena. Osim rogova, koji često krase zidove lovačkih prostorija, trofej srndaća je i koža, od koje se izrađuju prostirke. Od srnećih nogu prave se različite vešalice za odeću, drške za lovačke noževe, a od odbačenih rogova drške za noževe i različiti ukrasni predmeti.

Skidanje kože

Koža sa lobanje skida se tako da se ne ošteti kost. Mišići se najbolje odstranjuju odmah posle lova, tupim nožem. Oči se izvade nožem, pre kuvanja, da krv koja je ušla u mozak ne bi obojila lobanju. Mozak se izvadi ovako: kroz otvor na potiljku tvrdim se drvcem nagnječe moždane opne, a zatim se moždana masa ispere mlazom tople vode. Mišići se kuvanjem odvoje od kostiju. Moždani deo lobanje, pre i posle kuvanja, ispere se vodom. Preostali delovi opni izvuku se hvataljkom (pincetom). Lobanja se dobro oslobodi krvi u vodi. Ovo je potrebno zbog toga što bi prilikom iskuvavanja krv obojila kost i time otežala dalji rad. Proces odstranjivanja krvi može se ubrzati 1% rastvorom kuhinjske soli. Zakrvavljena mesta u moždanoj i nosnoj šupljini nikad ne treba čistiti nasilno, mehanički, za to treba koristiti vodu.

Iskuvavanje rogovlja

Da rogovi srndaća ne bi pri iskuvavanju lobanje potonuli u lonac i da im ne bi voda oštetila boju, vežu se na štapiće. Pre iskuvavanja sve se umota u krpu. Lobanja se stavi u hladnu vodu, koja se postepeno zagreva. Ne sme se staviti u ključalu vodu, jer bi pod delovanjem pare boja lobanje izbledela. Penu koja se stvara za vreme iskuvavanja stalno treba odstranjivati. Vreme iskuvavanja je različito i zavisi od starosti divljači. Lobanja srndaća se iskuvava pola sata, ali ako je primerak stariji, iskuvavanje traje i do 45 minuta. Kad se mišići mogu odvojiti od kostiju, iskuvavanje se ipak nastavlja, ali sad još samo polovinu vremena. Duže iskuvavanje je štetno (nastaje raspadanje kostiju i ispiranje krečnjaka). Lobanja se, na kraju, ispira hladnom vodom.

Neki stručnjaci za prepariranje preporučaju u vodu za iskuvavanje staviti malo sode, ali drugi opet tvrde da soda može samo naškoditi. Malo sode ipak neće vidno oštetiti površinu kostiju. Odmašćuju se samo suve lobanje. To se čini u emajliranim ili staklenim posudama, triklormetilmetanom(CHCl3) ili benzinom. Vreme odmašćivanja zavisi od starosti životinje i veličini lobanje. Za odmašćivanje odgovara i tetraklor (CCl4), koji se može zagrevati i nije zapaljiv. Obično se upotrebljava 10 % amonijak, a proces traje 24 sata. Masne mrlje nestaju i kad se premažu benzinom ili ako se nastavi s iskuvavanjem.

izbeljivanje rogovlja

U procesu izbeljivanja, lobanja se umota u vatu ili gazu, koja se utisne i u šupljine kako bi vodonik-peroksid (H2O2), tzv. hidrogen, mogao svuda dopreti. Preporučuje se koncentracija 7-10%, pri čemu se vodonik-peroksid alkalizuje amonijakom (na litar se uzme 5 ml 25 % amonijaka). S povećanjem alkalnosti ubrzava se raspadanje peroksida, tako je izbeljivanje brže. Izbjeljuje se u tamnim posudama, jer se vodonik-peroksid pod delovanjem svetla pretvara u vodu. Ako se izbeljuje mala lobanja, može se cela potopiti u peroksid. U tom slučaju ne mora se umotavati u vatu ili gazu. Vreme izbeljivanja je 4-5 sati. Velike se lobanje ne mogu cele potopiti u peroksid (zbog uštede) koji se ulije samo na dno posude. Vata ili gaza kojom je umotana lobanja upija peroksid i dovodi ga na površinu i u šupljine lobanje. Izbeljivanje u ovom slučaju traje 15 -20 sati. Vodonik-peroksid se može dobiti u apotekama, ali je opasan za oči, a koža od njega izgori. Dobro bi bilo zamoliti apotekara da ga razblaži u svrhu izbeljivanja, to jest na 10% rastvora.

Događa se da na lobanji mlađe divljači posle izbeljivanja ostanu tamne mrlje. Ove mrlje se odstranjuju tako što se šupljine iza njih popune vatom. Ne treba upotrebljavati gips, jer se on pri merenju rogova teško uklanja. Neki lovci žele da lobanja bude žućkasto-bela ili boje slonovače. Ova se boja postiže ako se lobanja posle redovnog izbeljivanja potopi 3-6 dana u 1% rastvor fosforne kiseline (H3PO4) ili sedam dana u 10 % rastvor kloramina (sredstvo za dezinfekciju). Željena se boja pojavljuje nakon nekoliko dana. Ako se nema vremena za izbeljivanje, dovoljno je lobanju staviti u sanduk s drvenim ugljenom u prahu, gde će nastupiti razlaganje.

Postavljanje rogovlja na postolju

U prošlosti, mnogi su lovci prilikom obrade trofeja ostavljali „kratke lobanje“, odnosno sekli ih neposredno iza rožišta, s malim komadom čeone kosti . Ponekad su ostavljali celu lobanju, s donjom vilicom koja bi bila pričvršćena sa strane lobanje. Ovako obrađen trofej ima veliko značenje, naročito pri proceni starosti. Polulobanje se danas retko ostavljaju, i ovaj način obrade trofeja se smatra zastarelim. Ispravno obrađen trofej srndaća je rogovlje sa lobanjom (bez donje vilice). Obrada rogova zavisi i od pravilnog skidanja kože s glave, iskuvavanja lobanje, čišćenja rožnatih grana, itd. Nepažnja pri ovim radovima često upropasti celovit izgled i vrednost trofeja. Obrađena lobanja s rogovima se pričvršćuje na podmetač tako da se nepotrebno ne buši kost i da se s čeone strane ne vide viljci. Vijci se uvek postavljaju s donje strane, a ako se pričvršćuju žicom, ona se provuče kroz dve rupe i zavrne na zadnjoj strani podmetača. Lobanja se može obesiti na zid i bez podmetača, što deluju jako ukusno, narocito u moderno uređenom stanu. Podmetač se stavlja ispod trofeja (glave, rogova), pre svega zato da bi se pojačao utisak o njegovoj veličini. Utisak je potpuno suprotan ako se podmetač ukrasi, jer ukrasi privuku više pažnje nego trofej. Zbog toga valja obratiti pažnju na to da se trofej ističe svojom prirodnom bojom, a podmetač neka je ukusno napravljen, ali da je po obliku i boji – u uporedbi s trofejem – skroman i neupadljiv. Podmetači mogu biti različitog oblika, ali se pri izboru uvek uzima u obzir namena prostorije u koju se postavlja trofej.