Poljska jarebica naseljava područja sa umerenom klimom, živi u Evropi i zapadnom delu Azije uspešno je naseljena i u Severnu Ameriku kao lovna ptica.

Poljska jarebica (Pardix pardix) veličine je oko 35cm, raspon krila od oko 50cm, perje joj obojeno raznim nijansama sive boje dok su na vratu i prsima prisutni crvenkasti prelivi, spada u grupu kratkoprugaskih letača i dosta vremena provodi na zemlji, imaju dobro razvijeno čulo sluka i vida, žive u jatima od 10 - 20 jedinki, hrane se zrnastom hranom, pšenicom, kukuruzom, travom, detelinom i raznim insektima. U perijod februar-mart jedinke obrazuju parove i počinju da se pare, ženke u gnezdima polažu do 18 sivo-zelenih jaja i leži na jajima 24 dana, mužjak u tom periodu čuva stražu pokraj gnezda, mladi nakon izleganja uglavno se hrane velikim količinama insekata.

Životni vek Poljske jarebice (Perdix perdix) je oko 3 godine. Pored predatora u lovištima a u nekim lovištima ne adekvatna zimska prehrana i prekomerna upotreba hemiskih srestava u poljoprivredi prestavljaju nejveću opasnost po populaciji Poljskih jerebica (Pardix pardix).

U Srbiji najveća populacija Poljskih Jarebica je na Jugu Srbije pogoduje im umerena klima i velike površine uparloženih polja gde ima raznovrsne hrane i gde se veoma slabo koriste agro tehničke mere u poljoprivredi.

Poljska jarebica (Perdix perdix) je u Srbiji zaštićena lovostajem, izlovljavanje ove plemenite lovne ptice se vrši u periodu od (15.10-30.11) lovi se isključivo puškama sačmaricama i municijom 8mm-10mm i poseban je doživljaj svakom lovcu loviti ovu plemenitu lovnu pticu Poljsku jarebicu.

Lovci katoličke veroispoveti 3. novembra slave svetog Huberta zaštitnika lovaca, matematičara, optičara, radnika u metalnoj industriji i grada Liegea.

Sveti Hubert rodjen je u plemićkoj porodici. Kao mladić živeo je na dvoru franačkog kralja Ditriha III. u Parizu, a kasnije na dvoru Pepina od Heristula u Metzu. Bio je cenjen i sposoban, venčao se sa plemkinju Floribanne, 682. Dobili su sina Floriberta, koji će kasnije postati biskup, ali žena je umrla na porodjaju. Hubert se povukao iz plemićkog života i strastveno se predao lovu. Prema legendi, dok je na Veliki petak lovio u Ardenima u jugoistočnoj Belgiji, ugledao je jelena koji je imao svetleći krst izmedju rogova i čuo je poziv na obrćanje i da ode do biskupa Lamberta. Hubert je pronašao biskupa Lamberta u Maastrichtu. Lambert, koji je kasnije postao svetac, ljubazno je primio Huberta i duhovno ga savetovao. Hubert je sva svoja plemićka prava preneo na mladjeg brata Oda i dao mu sina na staranje. Svoja materijalna dobra podelio je siromašnima i postao je sveštenik prema Lambertovom savetu, otišao je na hodočašce u Rim 708 godine. U medju vremenu, lokalni plemići ubili su biskupa Lamberta. Prema legendi papa je u snu saznao za Lambertovo ubistvo i imenovao je Huberta za novog biskupa, isticao se dobrim delima i molitvom.

U velikoj ceremoniji, dao je da se prebaci telo sv.Lamberta iz Mastrichta u Liege, koje je do tada bilo malo selo, sagradjena je bazilika koja je uskoro postala katedrala. Liege je zbog toga brzo napredovlo i naglo se razvijalo. Hubert je postao prvi biskup Liegea.

Umro je prirodnom smrcu 30.maja727 godine, za vreme molitve. Sahranjen je u crkvi sv.Petra u Liege,a kasnije su preneli telo u benedintinsku opatiju Amdain, za vreme reformskih ratova telo mu je nestalo, veruje se da su vojnici pokopali telo na tajnom mestu u šumi.

Po Svetom Hubertu prozvana je i jedna rasa pasa i lovci katoličke veroispovesi slave 3. novembar zaštitnik lovaca. Za još više informacija možete pročitati i ovde.

fotografija preuzeta odavde

Lovac se u prirodi i u lovištu kreće na način koji ne uznemirava divljač i druge divlje životinje. Kretanje, zadržavanje i boravak lovaca u prirodi i u lovištu ne sme štetiti prirodi, lovac vodi računa o kretanju u lovište rastojanju od drugih lovaca i pravcu pucanja na divljači. Lovac ne sme pristati, dopustiti ili učestovati u mučenju ili drugom neljudskom ponašanju prema divljači i drugim životinjama. Poštujući divljač lovac treba da spreči svaki ponižavajući odnost prema živoj ili mrtvoj divljači. U lovu, kada se lovac dvoumi o pravilnoj odluci, uvek odlučuje u korist divljači. Lovac rukuje lovačkim oružijem sa punom ličnom odgovornošću i koristi propisanu zakonom municiju za lov, pre svakog hica lovac mora sa puno odgovornosti presuditi opravdanost hica i nikada nepuca ako mu vidik nije čist i ne puca ispred drugog lovca. Lovac nesme uloviti više divljači od dozvoljenog broja upisanog u dozvolu za lov. Lovac puca na sitnu dlakavu divljač samo kada je ona u pokretu a na pernatu divljač samo kada je u letu i to ne u jato već samo u jasno izdvojenu jedinku. Sitna i pernata divljač pripada lovcu koji je na tu divljač poslednji pucao, ranjenu divljač lovac prvo pronalazi a tek potom nastavlja lov. U lovu, lovac je lično i moralno odgovoran i treba uvek da lovi lovački ispravno i pri tome treba da kontroliše sam sebe.
Dobar pogled

fotografija fazan je preuzeta saovogsajta, zec saovogsajta

Puške sa spoljnim udaračima se u našim krajevima šarenoliko nazivaju: orozare, petlare, čekićare, kokotare... potiču još iz starijih vremena, dok je još uvek bio korišćen crni barut, koji je bio paljen pomoću fitilja, perkusione kapisle ili kremena. Čak ni pojavom savremenih bezdimnih, (malodimnih) baruta, kao što su nitroglicerinski i nitrocelulozni barut, sistem pušaka sa spoljnim udaračima nije sišao sa scene. Čak šta, u savremenim radionicama i fabrikama za proizvodnju oružja, ovaj je sistem znatno usavršen. Najvažnije karakteristike ovog sistema su visoka pouzdanost i jednostavnost za održavanje. Budući da su leva i desna strana apsolutno simetrične, eventualni kvar jedne strane ostavlja mogućnost da se puška koristi kao jednocevno oružje.

Ranije orozare su imale osobinu da nakon udara oroza u iglu čekić ostane u kontaktu sa udarnom iglom. Zato su postojala "dva zuba", pa je lovac nakon opaljenja patrona povlacio oroz na "prvi zub", kako bi ga malo odvojio od igle.Savremenije orozare imaju mehanizam po kome se udarac sam vraca u polozaj "prvog zuba", i može da dodje u kontakt sa udarnom iglom samo ako je obarač povučen do kraja.

Postoje još savremenije konstrukcije, koje samim prelamanjem cevi napinju oroze, a na vratu kundaka se nalazi još i klasična mehanička kočnica. Naravno, lovac može po nahodjenju da spušta i napinje oroze palcem, s tim što treba dobro savladati tu tehniku, kako ne bi došlo do slučajnog opaljenja prilikom napinjanja i vraćanja oroza.

Prednost orozara se ogleda u trenutku neželjenog probijanja kapisle.Tada vreli barutni gasovi ne stvaraju naslage sagorelog ulja i masti u unutrašnjosti baskule, već odlaze u atmosferu. Kod orozara je mehanizam za opaljenje zapet samo u trenucima dok se lov odvija, a ne čitavog lovnog dana, kao kod hamerles pušaka. Kad su mane u pitanju, mnogo puta sam imao prilike da čujem kako može da dodje do slučajnog opaljenja usled zakačinjanja oroza za trnje, odeću... Medjutim, savremene orozare onemogučavaju kretanje oroza ka udarnoj igli sve dotle dok obarac nije povučen do kraja. Ovaj prigovor može biti opravdan samo onim puškama sa "dva zuba", kao na početku teksta. Jedina realna mana orozara je njihovo otezano korišćenje u niskim temperaturama, prilikom mrazova i sl. Tada zaista nije baš jednostavno smrznutim prstima napeti, a još teže spustiti oroz. Medjutim, i ovde su za nijansu orozare u prednosti nad hamerles puškama, jer se kod hamerles pušaka stvaraju ulje i mast u baskuli, što može da dovede do neopaljenja, a to se kod orozara skoro nikad neće desiti.

     U zadnje vreme,mogu da se vide čitave "divizije" mladih lovaca koji u lov na "strašne" zečeve, fazane, prepelice... kreću naoružani poluautomatima magnum i ultramagnum verzija. Bilo je i smešno i komično kada sam prisustvovao odstrelu zeca poluautomatom 12/76 magnum i to granulacijom 4,5 mm na oko 3-4 m udaljenosti. Od zeca je ostala samo jedna masa mlevenog mesa koje se nije razlikovalo od kože i iznutrica.

     S ovim u vezi, nameće se i pitanje korišćenja neadekvatne sačmene granualacije za predmetnu divljač. Poznato je da divljač strada od nervnog šoka, tj.kada biva pogodjena odjedanput sa više komada sitnih kuglica koje trebaju da budu dovoljno velikog prečnika da samo probiju kožu divlači čiji mozak ne može da obradi toliko informacija odjednom i divljač pada u vatri! Mnoge naše kolege koriste neadekvatnu municiju u lovu zeca i fazana, uglavnom četvorku i šesticu, a neki i dvojku! Po opštem iskustvu i pravilima, desetka i osmica su sasvim dovoljne da pokriju sve fazane i zečeve.

     Apel mladim lovcima: Manimo se pomodarstva sa zapada kada njihovi "vrsni stručnjaci" normalne i standardne kalibre proglašavaju anemičnim, a umesto pušaka proverene i jednostavne konstrukcije nameću poluautomatske sačmarice kalibara 12/76 i 12/89 koje, sem što su komplikovanije, nisu ništa bolje! Vratimo se viteškom lovu!

tekst nam poslao Nemanja M. Marković